Roditelji i lekari obično posmatraju koji delovi detetovog tela su pokretni, a koji nisu, i deo tela koji je manje pokretan smatra se manje razvijenim. Međutim, u mnogim slučajevima, ako pogledamo dublje i pažljivije, otkrićemo da je stvarnost potpuno drugačija. Nije sve tako jednostavno, crno ili belo.
Na primer, tokom pregleda deteta otkrili smo da su oba njegova zgloba kuka slaba, ali da se istovremeno jedna noga lakše pokretala u zglobu od druge. Međutim, pri pokretanju fleksibilnije noge, mogla se osetiti veća nestabilnost zgloba, dok je zglob kuka druge noge (koji je pokazivao veću spastičnost tokom pokreta) bio stabilniji.
Bilo mi je teško da objasnim roditeljima da funkcionalnija, fleksibilnija noga pokazuje više strukturalnih slabosti. Rentgen, koji su roditelji doneli dan nakon pregleda, potvrdio je moju pretpostavku – da je kod spastične noge oblik zgloba bio bolji zahvaljujući kontrakciji okolnih mišića i formiranju mišićne napetosti, odnosno kompresivnoj sili koja je uticala na bolju povezanost zglobnih površina i stabilnost samog zgloba. S druge strane, kod fleksibilnije noge koju je dete više koristilo, zglob je bio oštećen, tj. već postojeće slabosti struktura bile su dodatno oslabljene.
Dok ne uspemo da postignemo neophodnu unutrašnju silu napetosti koja sve povezuje i ravnomerno povećava otpor tokom pokreta, što doprinosi stabilnosti zglobova, imaćemo problema. U ovom slučaju, imali smo probleme u vidu spastičnosti koja je samo naizgled činila zglob stabilnijim i očuvala ga, dok je kod funkcionalnije noge došlo do oštećenja zglobnih struktura?
Dakle, na kraju, postavlja se pitanje: šta je spastičnost kod deteta? Možda koaktivacija mišića (zajednička kontrakcija određene grupe mišića i njihovih antagonista koji okružuju zglob kako bi se obezbedila stabilnost zgloba)?
