Zašto za BDA razvoj hoda ne počinje od samog koraka?
Kada gledamo dete koje u terapiji pravi korake, prirodno je da pažnju prvo usmerimo na ono što vidimo: da li je napravilo korak, koliko je prešlo i koliko mu je pomoći bilo potrebno. Ali hod se ne događa samo u nogama. U trenutku kada dete osloni težinu na jedno stopalo, promena se ne dešava samo u toj nozi. Karlica mora da odgovori na opterećenje, kičmeni stub na promenu položaja karlice, trup na pomeranje težišta, a glava treba da ostane dovoljno stabilna da dete može da nastavi aktivnost.
Jedan korak je, zapravo, reakcija celog tela na promenu opterećenja.
Upravo od toga polazi BDA terapija.
Telo ne posmatramo kao zbir odvojenih delova
BDA pristup posmatra telo kao sistem međusobno povezanih segmenata koji funkcionišu unutar jedne mehaničke celine. Takav način razmišljanja blizak je konceptu biotensegriteta – modelu prema kojem stabilnost i pokret tela ne nastaju samo radom pojedinačnih mišića ili zglobova, već odnosom napetosti i pritiska kroz čitavu strukturu. Važnu ulogu u tome ima i sistem vezivnog tkiva. Fascijalne strukture povezuju različite regione tela i predstavljaju jedan od puteva kroz koje se sile mogu prenositi između trupa, karlice i ekstremiteta. To znači da, kada dete optereti jednu nogu, odgovor ne bi trebalo da ostane „zarobljen“ samo u toj nozi ili u karlici. Promena opterećenja postavlja zahtev celom telu da se prilagodi.
U kvalitetnijem odgovoru sila se raspoređuje kroz više segmenata tela. Karlica, kičmeni stub, grudni koš i trup učestvuju u prilagođavanju položaja, dok se težište pomera u odnosu na oslonac. Tu geometrija tela postaje veoma važna.
Zašto su oblik tela i fiziološke krivine važne?
Kičmeni stub nije prava, nepomična kolona. Njegove fiziološke krivine, odnos karlice i kičme i položaj grudnog koša utiču na način na koji telo prima i prenosi opterećenje.
Serge Gracovetsky je kroz svoj koncept „spinal engine“ posebno ukazivao na to da kičmeni stub nije samo pasivni deo tela koji noge nose tokom hoda. U njegovom biomehaničkom modelu kretanje kičme, karlice i nogu međusobno je povezano, dok lumbodorzalna fascija učestvuje u prenosu sila između donjeg i gornjeg dela tela. U kasnijem radu o lumbodorzalnoj fasciji Gracovetsky posebno ističe značaj lumbalne lordoze u raspodeli opterećenja između mišićnog i fascijalnog sistema.
Za BDA je ova ideja važna iz jednog praktičnog razloga: forma tela utiče na to kuda će sile moći da se prenesu kada dete bude opterećeno.
Zato nije dovoljno samo postaviti dete na noge i tražiti da napravi korak. Pre toga želimo da vidimo šta se sa njegovim telom događa kada opterećenje zaista stigne.
Šta se događa kada telo nema dobar globalni odgovor?
Kod dece sa cerebralnom paralizom i drugim razvojnim teškoćama često možemo videti da telo na promenu opterećenja ne odgovara ravnomerno. Istraživanja hoda kod dece sa cerebralnom paralizom pokazuju povezanost promena položaja kičmenog stuba, karlice i trupa sa odstupanjima tokom hoda. Zabeležene su, između ostalog, veće promene karlične kose ravni, nagiba karlice i pokreta trupa.
To možemo vrlo konkretno da vidimo kada dete prebaci težinu na jednu nogu. Umesto da se opterećenje postepeno prenese kroz stopalo, nogu, karlicu, kičmeni stub i ostatak tela, karlica može naglo da ode u izražen bočni nagib. Trup tada pokušava da nadoknadi promenu, a dete dodatnim naporom pokušava da ostane u položaju. Zadatak je možda izvršen. Dete je možda ostalo na jednoj nozi ili čak napravilo sledeći korak.
Ali pitanje koje postavljamo u BDA terapiji nije samo: „Da li je uspelo?“. Već: „Kako je telo rešilo opterećenje koje smo mu zadali?“
Ako se veliki deo zahteva stalno završava u istom segmentu, dete može da razvije veoma efikasne kompenzacije kojima će izvršavati zadatak – ali to ne znači da je opterećenje kroz telo raspoređeno na način koji želimo da podstaknemo.
Zato BDA prvo traži slabu tačku reakcije
U mnogim rehabilitacionim pristupima funkcionalni zadaci, ponavljanje i facilitacija pokreta imaju važno mesto. BDA ne pokušava da ospori vrednost takvog rada. Razlika je pre svega u tome gde stavljamo fokus u određenoj fazi terapijskog procesa. Pre nego što od deteta tražimo bolji performans, želimo da pronađemo deo sistema koji ograničava njegov odgovor na opterećenje. To može biti nedovoljna mogućnost grudnog koša da promeni oblik tokom prenosa težine, odnos karlice i kičmenog stuba, ograničena mogućnost jednog segmenta kičme, kvalitet oslonca stopala ili način na koji se sila prenosi sa donjih ekstremiteta prema trupu.
Kada pronađemo takvu tačku, BDA stimulacija je precizno usmerena upravo na nju.
Ne pokušavamo odmah da proizvedemo „lepši korak“. Pokušavamo da promenimo uslove iz kojih će sledeća reakcija tela nastati. To je važna razlika.
Od preciznog stimulusa do spontane reakcije
Kada se opterećenje tela promeni, reakcija na tu promenu mora da nastane brzo. Dete tokom svakodnevnog života nema vremena da pri svakom koraku razmišlja: „Sada ću stabilizovati karlicu, zatim pomeriti trup, zatim preneti težinu i onda postaviti stopalo.“ Takav pokret ne funkcioniše na osnovu stalnih verbalnih instrukcija.
Nervni sistem neprekidno koristi senzorne informacije o položaju tela i opterećenju kako bi prilagodio sledeći pokret. Proprioceptivne i druge senzorne informacije imaju važnu ulogu u prilagođavanju hoda i planiranju narednog motoričkog odgovora.
Zato se u BDA terapiji vodimo principom:
precizan stimulus → reakcija tela → novo iskustvo opterećenja.
Reakcija na stimulus nije pokret koji terapeut „crta“ umesto deteta.
Ona treba da nastane iz samog tela. Dete tokom te reakcije može da dobije zadatak, da pogleda predmet, posegne ili prati jednostavnu instrukciju, ali glavni cilj nije da svesno kontroliše svaki segment svog tela.
Želimo da njegovo telo dobije drugačije iskustvo odgovora na silu i opterećenje.
Gde se onda uključuje BDA Active?
Upravo ovde BDA Active dobija svoj puni smisao. Nakon što smo kroz BDA tretman radili na određenim biomehaničkim ograničenjima, dete treba da dobije priliku da nove mogućnosti koristi u situaciji u kojoj se telo stvarno opterećuje.
Ali ne vraćamo ga jednostavno na isti zadatak i kažemo:
„Sada hodaj pravilno.“
Terapeut bira položaj i aktivnost u kojima dete ima najveću mogućnost da iskoristi ono što je prethodno razvijeno. Ako želimo da dete kvalitetnije prenese težinu preko jedne strane karlice, aktivnost ćemo postaviti tako da ono ima razlog da upravo to uradi. Ako želimo da tokom oslonca bolje poveže karlicu i trup, pozicija, visina oslonca, predmet koji želi da dohvati i smer u kojem treba da se kreće mogu biti pažljivo izabrani tako da pozovu upravo takvu reakciju.
Zadatak je smislen detetu, ali je biomehanički veoma precizno izabran od strane terapeuta.
To je BDA Active.
Da li je dovoljno da dete samo vežba hod?
Ne uvek. Važno je ne samo da li dete pravi korak, već i kako telo raspoređuje opterećenje dok ga pravi. Ako se pokret stalno izvodi uz iste kompenzacije, ponavljanje može učvrstiti upravo takav obrazac.
Šta BDA terapija traži pre nego što radi na samom koraku?
Traži deo sistema koji najviše ograničava reakciju tela na opterećenje. To može biti oslonac stopala, karlica, kičmeni stub, grudni koš ili način na koji se sila prenosi kroz telo.
Da li terapeut u BDA terapiji vodi svaki pokret deteta?
Ne. Cilj je da precizan stimulus izazove reakciju iz samog tela deteta. Terapeut ne „crta“ pokret umesto deteta, već pokušava da stvori bolje uslove da telo samo pronađe kvalitetniji odgovor.
Kada se uključuje BDA Active?
Kada želimo da dete ono što je razvijeno kroz BDA tretman koristi u stvarnoj aktivnosti — kroz oslonac, prenos težine, promenu položaja, posezanje ili korak. Tako se nova mogućnost povezuje sa funkcijom, a ne ostaje samo deo terapijskog tretmana.
