Kada roditelji pomisle na logopedski tretman, najčešće prvo pomisle na govor prve reči, izgovor glasova, razvoj jezika i komunikacije. Međutim, kod dece sa neurološkim, motoričkim i razvojnim poteškoćama ono što vidimo u području usta često ne možemo potpuno razumeti ako ne pogledamo kako funkcioniše ostatak tela.
Dete ne koristi jezik, vilicu i usne nezavisno od položaja glave i vrata. Položaj glave povezan je sa kontrolom trupa, a način na koji dete organizuje trup i grudni koš utiče na uslove u kojima diše, guta, proizvodi glas i obavlja druge orofacijalne funkcije. Zbog toga smo u okviru BDA centra povezali BDA terapiju i logopediju.
Ideja nije bila da postojećem terapijskom radu jednostavno dodamo još jednu uslugu.
Želeli smo da logopedski rad bude deo istog načina razmišljanja o detetu da ne posmatramo govor, hranjenje ili gutanje kao izdvojene probleme, već da pokušamo da razumemo na kakvoj telesnoj osnovi dete pokušava da izvede određenu funkciju.
BDA terapijom prvo stvaramo uslove za funkciju
Kod deteta koje ima poteškoće sa kontrolom glave i trupa, asimetriju, ograničenu pokretljivost grudnog koša ili koristi veliki dodatni napor da bi održalo položaj, ti faktori mogu menjati uslove u kojima ono diše, guta i koristi vilicu, jezik i usne.
Zato kroz BDA terapiju prvo posmatramo telo kao povezanu biomehaničku celinu. Procena nam pomaže da razumemo kako dete organizuje oslonac, položaj karlice i kičmenog stuba, grudni koš, glavu i vrat i kako se opterećenje prenosi kroz telo.
Cilj nije da „ispravimo položaj“ radi samog položaja, već da stvorimo kvalitetnije uslove iz kojih dete može da razvija i koristi određenu funkciju.
Upravo tu vidimo osnovu za povezivanje sa logopedijom.
Ako dete ulaže veliki napor samo da bi održalo glavu, ako je vrat konstantno napet ili grudni koš nema dovoljno mogućnosti za prilagođavanje tokom disanja, nije dovoljno posmatrati samo ono što se događa u ustima. Možemo raditi na pokretu jezika ili zatvaranju usana, ali moramo istovremeno razumeti iz kakve telesne organizacije dete pokušava da napravi taj pokret.
To ne znači da će BDA terapija sama po sebi razviti govor, poboljšati gutanje ili rešiti logopedski problem. Ona postavlja i razvija telesne uslove koji mogu biti važni za funkciju, dok logoped procenjuje i radi na funkcijama koje pripadaju njegovoj oblasti.
Zbog toga BDA terapiju i logopediju ne posmatramo kao dva potpuno odvojena procesa, već kao dve stručne oblasti koje kod određenog deteta mogu da se dopunjuju.
Logoped ne posmatra samo usta
Uvođenjem logopedije želeli smo da isti princip posmatranja celine prenesemo i na funkcije kojima se logoped bavi. Zato naš logoped ne procenjuje samo da li dete može da izgovori određeni glas ili napravi određeni pokret jezikom. Posmatra kako dete diše, guta, žvaće, kontroliše pljuvačku, koristi vilicu, jezik i usne, proizvodi glas i komunicira, ali i u kakvom položaju telo pokušava da izvrši sve te zadatke.
Jedna od najvažnijih funkcija u toj proceni jeste disanje.
Nije dovoljno samo registrovati da dete diše. Važno je videti kako diše. Da li je disanje mirno ili plitko? Kako se kreće grudni koš? Da li dete pri udahu podiže ramena ili zateže vrat? Da li koristi veliki dodatni napor? Kako se ponaša stomak tokom disanja i koliko se disanje organizuje kroz dijafragmu?
Ove informacije postaju posebno važne kada ih povežemo sa položajem glave, vrata i trupa. Dete koje mora da koristi veliki dodatni napor za održavanje položaja može imati drugačije uslove za disanje, gutanje i rad orofacijalnih struktura od deteta koje ima stabilniju osnovu za te funkcije.
Ako su usta otvorena, prvo želimo da znamo zašto
Otvorena usta su dobar primer zašto je važno povezati ove dve oblasti. Ako dete često drži usta otvorena, najjednostavnije bi bilo usmeriti rad na zatvaranje usana. Međutim, samo zatvaranje usana ne govori nam zašto ih dete drži otvorenim.
Prvo treba utvrditi da li postoje odgovarajući anatomski i funkcionalni uslovi za nazalno disanje. Kada su disajni putevi prohodni i ne postoji medicinska prepreka, posmatramo položaj glave i vrata, vilicu, kontrolu usana, način disanja i ostatak telesne organizacije.
Isti princip primenjujemo i na druge funkcije. Ako dete teško kontroliše pljuvačku, ne posmatramo samo usne. Važno je kako i koliko često spontano guta, kakva je kontrola glave i vilice, kako koristi jezik i kako diše. Ako postoji poteškoća sa žvakanjem, ne posmatramo samo pokret vilice, već i stabilnost iz koje taj pokret treba da se izvede.
Drugim rečima, ne pokušavamo prvo da promenimo ono što vidimo. Prvo pokušavamo da razumemo zašto se određena funkcija upravo tako izvodi.
Govor nije uvek prvi cilj logopedskog rada
Ovo je posebno važno kod dece sa složenijim neurološkim i razvojnim poteškoćama. Logopedski tretman kod njih ne mora da počne vežbanjem glasova niti govor mora u tom trenutku biti glavni cilj.
Kod jednog deteta prioritet može biti kvalitetnije žvakanje i organizacija zalogaja. Kod drugog sigurnije gutanje. Kod trećeg češće spontano gutanje i bolja kontrola pljuvačke. Kod nekog deteta radićemo na mogućnosti da stabilnije proizvede glas, dok će kod drugog cilj biti pronalaženje načina da pouzdano komunicira, čak i kada govor nije dostupan.
Zato ne određujemo isti početak rada za svako dete. Procena treba da pokaže koja funkcija trenutno ima najveći značaj i koji uslovi su potrebni da bi dete moglo efikasnije da je koristi.
Zašto logoped posmatra disanje, položaj glave i trup deteta?
Zato što se funkcije kojima se logoped bavi ne odvijaju samo u području usta. Položaj trupa utiče na položaj glave i vrata, a oni menjaju uslove u kojima dete diše, guta i koristi vilicu, jezik i usne. Zato je kod dece sa motoričkim i razvojnim poteškoćama važno sagledati telo kao celinu.
Zašto nije dovoljno posmatrati samo jezik, vilicu i usne?
Zato što njihov rad zavisi i od uslova iz kojih dete izvodi određenu funkciju. Ako dete ulaže veliki napor da održi glavu, ima nestabilan trup ili koristi dodatnu napetost tokom disanja, to može uticati na način na koji koristi vilicu, jezik i usne. Zato ne posmatramo samo pokret koji želimo da promenimo, već pokušavamo da razumemo šta ga trenutno ograničava.
Da li dete mora da govori da bi imalo korist od logopedskog rada?
Ne. Logopedski rad nije usmeren samo na govor. U zavisnosti od potreba deteta, cilj može biti kvalitetnije žvakanje, sigurnije gutanje, bolja kontrola pljuvačke, proizvodnja glasa ili razvoj pouzdanog načina komunikacije. Govor je samo jedna od funkcija kojima se logoped bavi.
Zašto kod neke dece logopedski rad počinje pre rada na govoru?
Zato što je ponekad potrebno prvo raditi na funkcijama koje stvaraju osnovu za kasniji rad na glasu i govoru. Kod jednog deteta prioritet može biti disanje, kod drugog gutanje ili žvakanje, a kod trećeg kontrola glave i uslova iz kojih koristi vilicu, jezik i usne. Redosled rada zato se određuje prema trenutnim mogućnostima i potrebama konkretnog deteta.
