Dvoje dece može imati istu dijagnozu, a ipak pokazivati potpuno različite obrasce držanja, kretanja i korišćenja tela u svakodnevnim aktivnostima. Kod jednog deteta mogu biti izraženije poteškoće sa kontrolom glave i trupa. Drugo dete može stabilnije da održava položaj, ali uz prisutnu asimetriju, ograničenu pokretljivost ili veliki dodatni napor. Nekome najveći izazov predstavlja uspostavljanje oslonca, nekome prenošenje težine, dok se kod drugog deteta teškoće mogu uočavati u organizaciji grudnog koša, kičme i karlice.
Zbog toga sama dijagnoza nije dovoljna da bi se odredili ciljevi i sadržaj terapijskog procesa.
BDA terapijski pristup polazi od detaljne procene svakog deteta pojedinačno. Posmatraju se njegove telesne karakteristike, postojeće sposobnosti, način na koji organizuje položaj i pokret, kompenzacije koje koristi, kao i zahtevi sa kojima se susreće u svakodnevnom životu.
Dijagnoza je važna, ali ne predstavlja celu sliku
Dijagnoza pruža važne informacije o zdravstvenom stanju deteta. Ona može pomoći u razumevanju mogućih teškoća, faktora rizika i potrebe za daljim medicinskim praćenjem.
Ipak, naziv dijagnoze sam po sebi ne pokazuje kako konkretno dete funkcioniše. Ne govori nam: kako kontroliše glavu i trup; na koji način uspostavlja i koristi oslonac; da li ravnomerno uključuje obe strane tela; kako prenosi težinu iz jednog položaja u drugi; koliko dodatnog napora ulaže tokom pokreta; koje kompenzacione obrasce koristi; koliko podrške mu je potrebno; kako svoje sposobnosti primenjuje tokom svakodnevnih aktivnosti.
Zato je dijagnoza važna polazna informacija, ali se individualni terapijski plan ne zasniva samo na njenom nazivu. On se oblikuje na osnovu onoga što procenom uočavamo kod konkretnog deteta — njegovih mogućnosti, teškoća, načina organizacije tela i funkcionalnih potreba.
Cilj nije primeniti isti program kod dece sa istom dijagnozom, već razumeti šta je određenom detetu potrebno kako bi svoje telo koristilo stabilnije, efikasnije i uz manje nepotrebnog napora.
BDA terapija ne počinje izborom vežbe
Roditelji često žele da znaju koje su vežbe najbolje za određenu dijagnozu. Ipak, pre izbora vežbe potrebno je razumeti kako konkretno dete organizuje telo, položaj i pokret.
BDA, odnosno Biomehanički razvojni pristup, ne posmatra samo krajnji rezultat — na primer, da li dete može da sedi, ustane ili napravi određeni pokret. Pažnja se usmerava i na način na koji različiti delovi tela međusobno sarađuju tokom izvođenja aktivnosti.
Tokom procene posmatraju se: položaj i kontrola glave; organizacija vrata i ramenog pojasa; položaj, oblik i pokretljivost grudnog koša; odnos kičme i karlice; stabilnost i pokretljivost trupa; način na koji dete uspostavlja i koristi oslonac; prenošenje težine; disanje tokom položaja i aktivnosti; prisutne asimetrije i kompenzacioni obrasci. Ovi elementi ne funkcionišu odvojeno. Promena u jednom delu tela može uticati na stabilnost, oslonac, disanje i kvalitet pokreta u celini.
Zato cilj procene nije samo da se utvrdi da li dete može da izvede određenu aktivnost. Važno je razumeti kako je izvodi, koliko napora ulaže, koje delove tela uključuje i kakva mu je podrška potrebna da bi pokret bio stabilniji, efikasniji i funkcionalniji. Tek na osnovu takve procene biraju se terapijski ciljevi, položaji, aktivnosti i vežbe koje odgovaraju potrebama konkretnog deteta.
Koje su prednosti individualnog BDA pristupa?
Jasnije određivanje terapijskih prioriteta
Detaljna procena pomaže da se prepozna šta u datom trenutku najviše ograničava funkciju deteta i na šta je potrebno prvo usmeriti terapijski rad. Teškoća koja se najlakše uočava ne mora uvek biti povezana samo sa delom tela na kojem se ispoljava. Na primer, ograničen pokret ruke ili noge može biti povezan sa položajem i kontrolom glave, stabilnošću trupa, organizacijom grudnog koša, odnosom kičme i karlice ili kvalitetom oslonca. Zbog toga se terapijski prioriteti ne određuju samo prema tome gde se teškoća vidi, već na osnovu razumevanja načina na koji telo kao celina organizuje položaj i pokret.
Kvalitetnije korišćenje postojećih sposobnosti
BDA pristup ne posmatra samo ono što dete još ne može da uradi. Jednako je važno prepoznati sposobnosti koje već postoje i razumeti u kojim uslovima dete može stabilnije i funkcionalnije da ih koristi. Kada dobije odgovarajući položaj, oslonac i podršku, dete ponekad može da pokaže sposobnosti koje u drugim uslovima nisu dovoljno vidljive. Može slobodnije da koristi ruke, lakše da prenosi težinu, duže održava položaj ili izvede aktivnost uz manje pomoći i dodatnog napora. To ne znači da se sposobnost pojavila iznenada, već da su stvoreni bolji uslovi da dete iskoristi ono što već može.
Manje nepotrebnog napora
Kada telo nema dovoljno stabilnu i prilagodljivu osnovu za pokret, dete često koristi dodatne strategije kako bi izvelo željenu aktivnost. To se može uočiti kroz podizanje ramena, zabacivanje glave, zadržavanje daha, ukočenost nogu, snažno oslanjanje rukama ili korišćenje zamaha. Takve kompenzacije mogu pomoći detetu da završi pokret, ali često zahtevaju više energije i ograničavaju njegovu slobodu i prilagodljivost tokom aktivnosti. Individualno prilagođen terapijski rad ne usmerava se samo na vidljivu kompenzaciju, već na razumevanje razloga zbog kojih je dete koristi. Cilj je da se stvore bolji uslovi za stabilnost, oslonac i organizaciju pokreta.
Nije poenta da se svaki dodatni pokret odmah ukloni, već da dete postepeno pronađe efikasniji i manje zahtevan način korišćenja svojih postojećih sposobnosti.
Preciznije praćenje promena
Napredak se ne ogleda samo u usvajanju nove veštine. Važne promene često se prvo uočavaju u načinu na koji dete organizuje telo i izvodi već postojeće aktivnosti.
One se mogu videti kroz: stabilniju kontrolu glave i trupa; kvalitetniji i sigurniji oslonac; lakše prenošenje težine; ravnomernije korišćenje obe strane tela; manje dodatnog napora i kompenzacija; veću pokretljivost; duže održavanje položaja ili aktivnosti; manju potrebu za pomoći.
Na primer, dete možda još nije usvojilo novu funkciju, ali može duže da održava sedenje, slobodnije da koristi ruke, lakše da menja položaj ili da istu aktivnost izvede uz manje napora.
Nova funkcionalna veština često je najuočljiviji rezultat terapijskog procesa. Ipak, promene u stabilnosti, pokretljivosti, osloncu i organizaciji tela podjednako su važne, jer stvaraju osnovu da dete postojeće i buduće sposobnosti koristi kvalitetnije, efikasnije i sa više samostalnosti.
Da li sva deca sa istom dijagnozom imaju iste motoričke poteškoće?
Ne. Deca sa istom dijagnozom mogu se značajno razlikovati po kontroli glave i trupa, pokretljivosti, osloncu, asimetriji, zamaranju i nivou samostalnosti. Zato terapijski plan treba prilagoditi potrebama konkretnog deteta.
Zašto moje dete ne radi iste vežbe kao drugo dete?
Zato što se vežbe biraju prema sposobnostima, potrebama i ciljevima konkretnog deteta. Ista dijagnoza ne znači i isti način kretanja, pa terapijski plan ne može biti jednak za svako dete.
Da li se BDA terapijski plan menja?
Da. Terapijski plan se prilagođava promenama u organizaciji tela, razvoju novih sposobnosti, rastu deteta i njegovim potrebama u svakodnevnim aktivnostima.
Kada je korisno uraditi BDA procenu?
Procena je korisna kada želite da jasnije razumete kako dete organizuje telo i pokret, šta trenutno ograničava njegove funkcije i kakva bi podrška mogla da odgovara njegovim individualnim potrebama.
