Dvoje dece može imati istu dijagnozu, a ipak se potpuno različito kretati, održavati položaj i koristiti telo tokom svakodnevnih aktivnosti.
Jedno dete može imati izraženije poteškoće sa kontrolom glave i trupa. Drugo može stabilnije da održava položaj, ali uz asimetriju, ograničenu pokretljivost ili veliki dodatni napor. Kod jednog deteta najveći izazov može biti oslonac, kod drugog prenošenje težine, a kod trećeg organizacija grudnog koša, kičme i karlice.
Zbog toga naziv dijagnoze ne može samostalno da odredi terapijski plan.
BDA terapijski pristup polazi od detaljne procene konkretnog deteta — njegovih telesnih karakteristika, postojećih sposobnosti, načina na koji organizuje pokret i potreba koje ima u svakodnevnom životu.
Dijagnoza je važna, ali nije cela slika
Dijagnoza pruža važne informacije o zdravstvenom stanju deteta. Ona može pomoći u razumevanju mogućih teškoća, rizika i potrebe za daljim medicinskim praćenjem.
Ipak, sama dijagnoza ne pokazuje: kako dete kontroliše glavu i trup; na koji način koristi oslonac; koliko ravnomerno koristi obe strane tela; kako prenosi težinu; koliko dodatnog napora ulaže u pokret; koje kompenzacije koristi; koliko pomoći mu je potrebno; kako svoje sposobnosti primenjuje van terapije. Dijagnoza je važna polazna informacija, ali terapijski plan mora da se zasniva na onome što vidimo kod konkretnog deteta.
BDA terapija ne počinje izborom vežbe
Roditelji često žele da znaju koje su vežbe najbolje za određenu dijagnozu. Međutim, pre nego što se odabere vežba, potrebno je razumeti šta se u telu deteta dešava.
BDA ili Biomehanički razvojni pristup ne posmatra samo krajnji pokret. Tokom procene pažnja se usmerava na način na koji različiti delovi tela međusobno sarađuju.
Posmatraju se, između ostalog: položaj i kontrola glave; organizacija vrata i ramenog pojasa; položaj i pokretljivost grudnog koša; odnos kičme i karlice; stabilnost trupa; kvalitet oslonca; prenošenje težine; disanje tokom aktivnosti; prisutne asimetrije i kompenzacije.
Cilj nije samo da se utvrdi da li dete može da izvede određenu aktivnost, već da se razume kako je izvodi i šta mu je za taj pokret potrebno.
Nije važno samo šta dete može, već i kako to radi
Dvoje dece može da sedi, ali način na koji održavaju položaj može biti potpuno različit.
Jedno dete može stabilno da organizuje trup, slobodno koristi ruke i okreće se ka predmetu. Drugo može da sedi samo uz oslanjanje rukama, naginjanje na jednu stranu, podizanje ramena ili zadržavanje daha.
Na prvi pogled, oba deteta su dostigla istu funkciju — sedenje. Međutim, podrška koju telo pruža toj funkciji nije ista. Slično tome, dete može da podigne ruku, ali da pri tome pomeri ceo trup. Može da ustane, ali uz snažno povlačenje rukama. Može da zadrži glavu, ali samo uz izraženu ukočenost vrata i ramenog pojasa.
Zašto iste vežbe nisu odgovarajuće za svako dete?
Ista vežba može imati potpuno drugačiji efekat kod dva deteta.
Položaj koji jednom detetu omogućava bolji oslonac i slobodnije korišćenje ruku kod drugog može da pojača asimetriju, ukočenost ili potrebu za dodatnim naporom.
Zato se vežba ne bira samo prema dijagnozi. Važno je: zbog čega se primenjuje; koji je njen cilj; kakav položaj i oslonac dete dobija; kako telo reaguje; da li se pokret izvodi sa više ili manje napora; da li vežba podržava funkciju koja je detetu važna.
U BDA terapiji nije važno samo koja se vežba izvodi, već zašto je izabrana baš za to dete.
Individualni pristup ne znači samo napraviti lakšu ili težu verziju istog zadatka. Ponekad je potrebno promeniti cilj, početni položaj, vrstu oslonca, način izvođenja ili količinu podrške koju dete dobija.
Koje su prednosti individualnog BDA pristupa?
Jasnije određivanje prioriteta
Procena pomaže da se prepozna šta trenutno najviše ograničava funkciju deteta.
Ponekad teškoća koja se vidi na ruci ili nozi nije vezana samo za taj deo tela. Na kvalitet pokreta mogu uticati položaj glave, stabilnost trupa, organizacija grudnog koša ili položaj karlice.
Bolje korišćenje postojećih sposobnosti
BDA pristup ne posmatra samo ono što dete još ne može da uradi. Važno je prepoznati sposobnosti koje već postoje i pronaći uslove u kojima dete može kvalitetnije da ih koristi.
Kada dobije odgovarajući položaj i oslonac, dete ponekad može da pokaže sposobnost koja u drugim uslovima nije dovoljno vidljiva.
Manje nepotrebnog napora
Kada telo nema dovoljno dobru osnovu za pokret, dete može da podiže ramena, zabacuje glavu, zadržava dah, ukoči noge ili koristi zamah.
Individualno prilagođen rad omogućava da se pažnja usmeri na razloge zbog kojih dete koristi takve kompenzacije i na stvaranje boljih uslova za organizaciju pokreta.
Cilj nije da se svaki dodatni pokret odmah ukloni, već da se detetu omogući efikasniji način korišćenja sopstvenih sposobnosti.
Preciznije praćenje promena
Napredak ne mora odmah da znači usvajanje velike nove veštine.
Promene se mogu videti i kroz: stabilniju kontrolu glave; kvalitetniji oslonac; lakše prenošenje težine; ravnomernije korišćenje tela; manje dodatnog napora; bolju pokretljivost; duže održavanje aktivnosti; manju potrebu za pomoći.
Nova funkcija često je najuočljiviji rezultat, ali su promene u organizaciji tela važne jer stvaraju osnovu za njeno kvalitetnije izvođenje.
Da li sva deca sa istom dijagnozom imaju iste motoričke poteškoće?
Ne. Deca sa istom dijagnozom mogu se značajno razlikovati po kontroli glave i trupa, pokretljivosti, osloncu, asimetriji, zamaranju i nivou samostalnosti.
Zašto moje dete ne radi iste vežbe kao drugo dete?
Zato što se vežbe biraju prema trenutnoj organizaciji tela, funkcionalnim potrebama i ciljevima konkretnog deteta, a ne samo prema nazivu dijagnoze.
Da li se BDA terapijski plan menja?
Da. Plan se prilagođava rastu deteta, promenama u organizaciji tela, razvoju novih sposobnosti i potrebama koje se pojavljuju tokom svakodnevnih aktivnosti.
Kada je korisno uraditi BDA procenu?
Procena je korisna kada želite da jasnije razumete kako dete organizuje telo i pokret, šta trenutno ograničava njegove funkcije i kakva bi podrška mogla da odgovara njegovim individualnim potrebama.
