Cerebralna paraliza – moj pristup deci Često dobijam pitanje o tome kako donosim zaključke o određenim stanjima, kako ih prepoznajem i zašto ih posmatram na određeni način kod deteta.
Ono što smatram izuzetno važnim i što mi daje energiju jeste pitanje koje uvek postavljam sebi: kakav je unutrašnji osećaj deteta koje se suočava sa određenim funkcionalnim problemom? I uvek postavljam sebi to pitanje – cerebralna paraliza i kakav je život sa njom. Verujem da svi postavljaju isto pitanje o mnogim stvarima. Na primer, kada na televiziji vidite čoveka na vrhu Himalaja, zapitaćete se kakav je osećaj biti na vrhu; ili kada vidite nekoga kako surfuje, pomislićete: kakav je to osećaj? Ali kada vidite nekoga kako hoda, nećete se zapitati kakav je osećaj hodati. Svaki put kada vidite nekoga kako radi nešto što sami niste iskusili, zapitaćete se: kakav je to osećaj?
Međutim, instinktivna misao većine ljudi kada vide dete sa cerebralnom paralizom ili bilo kojom drugom vrstom invaliditeta je: Ne mogu ni da zamislim kakav je to osećaj. Naravno, većina ljudi žali dete, ali ne može da zamisli kakav je to osećaj jer ne može da doživi nešto slično. S druge strane, kada vide nekoga na dasci za surfovanje, mogu da zamisle kakav bi osećaj bio biti na toj dasci; ali nisu u mogućnosti da zamisle kako se oseća dete sa cerebralnom paralizom.
Na primer, ja lično mogu da zamislim kakav je osećaj biti Mesec. Ova moja ideja možda je pogrešna, ali mi ne predstavlja problem da je zamislim. Međutim, veoma je teško zamisliti kakav je osećaj spastičnosti. Ili kakav je osećaj tremora, primitivnih refleksa ili uvijanja tela u obliku luka. Teško je zamisliti i razumeti kako dete doživljava sve navedeno.
Cerebralna paraliza – vaša očekivanja
Kada dođu na predavanje, roditelji često očekuju da govorim o tome zašto se sve ovo dešava, zatim o vezi između mozga i tela, strukturi, kao i o procesima koji se odvijaju u telu. Naravno, o tome takođe govorim, ali budu iznenađeni kada pokušam da ih navedem da razumeju i zamisle kako se dete oseća. Neko bi mogao pomisliti da je to nemoguće. Nemam cerebralnu paralizu, pa kako onda mogu ikada da zamislim kako se dete sa cerebralnom paralizom oseća? Ali opet, nikada nisam bio na Mesecu, a ipak mogu da zamislim kakav je osećaj biti tamo; pa zašto onda ne bih mogao da zamislim i razumem kako se dete sa cerebralnom paralizom oseća? Dakle, to je zapravo moguće, i tokom predavanja pokušavam na razne načine, posebno demonstracijom određenih stvari na roditeljima, da im omogućim da zamisle i razumeju kako se njihovo dete oseća.
Cerebralna paraliza – zašto mi je stalo?
Razlog zašto smatram da je ovo veoma važna tema je taj što sam, dok sam radio sa decom, pokušavao da razumem zašto, ali ne i kako se osećaju niti kakav je osećaj doživeti nešto takvo. I tada, oslanjajući se samo na svoje razumevanje i na ono što bi prema različitim terapijama trebalo raditi, radio sam na spastičnosti, na primitivnim refleksima, ali i dalje nisam mogao da shvatim kakav je osećaj, kako se dete oseća. Nisam mogao da zamislim to, i to me je mnogo mučilo. To me je mučilo i izazivalo negativna osećanja svaki put kada bih video spastičnost, uvijanje tela u obliku luka kod deteta ili neku drugu neurološku reakciju. Problem je u tome što te neurološke reakcije nisu odvojene od deteta; one su zapravo deo deteta. Tek kada sam dostigao nivo na kojem sam konačno mogao da zamislim šta dete zaista doživljava, bio sam u stanju da razumem i prihvatim sve te neurološke reakcije i da razmišljam o tome šta mogu da uradim kako bih pomogao detetu.
Spastičnost i primitivni refleksi prestali su da budu moji neprijatelji i postali su samo deo stanja deteta. Kao rezultat toga, moj rad je postao mnogo bolji i drago mi je što deljenjem svojih iskustava mogu da pomognem roditeljima da zamisle ta stanja. Volim da vidim izraze njihovih lica kada konačno razumeju i prihvate stanje svog deteta. Naravno, to se ne dešava zato što ne želim da promenim stanje deteta, naprotiv, želim to i želim da im bude bolje, ali taj trenutak kada roditelji konačno razumeju stanje svog deteta na dubljem nivou, za mene je veoma važan.
