Kod dece sa razvojnim poteškoćama roditelji često prvo primete ono što je spolja vidljivo problem sa pažnjom, impulsivnost, emocionalne reakcije, poteškoće u učenju, ponašanju ili svakodnevnom funkcionisanju. Međutim, iza mnogih od ovih izazova često se nalazi nešto mnogo dublje, način na koji nervni sistem prima, obrađuje i reguliše informacije. Mozak svakog trenutka obrađuje ogromnu količinu informacija koje dolaze iz tela i okruženja. Da bismo uspešno funkcionisali, potrebno je da nervni sistem organizuje te informacije, izdvoji ono što je važno i omogući odgovarajuću reakciju. Kod određene dece taj proces nije dovoljno efikasan. Nervni sistem može imati poteškoće da organizuje i reguliše informacije koje svakodnevno prima, zbog čega dete troši mnogo više energije na procese koji bi trebalo da budu automatski. Zbog toga se mogu javiti poteškoće sa pažnjom, emocionalnom regulacijom, organizacijom ponašanja, učenjem ili prilagođavanjem različitim situacijama.
Kada nervni sistem radi pod povećanim opterećenjem?
Kod neke dece nervni sistem ima poteškoće da istovremeno primi, obradi i organizuje
veliku količinu informacija koje dolaze iz okruženja. Mozak tada troši mnogo više
energije na osnovnu regulaciju i obradu stimulusa, zbog čega svakodnevne situacije
mogu postati previše zahtevne za dete. To se može ispoljiti kroz: otežano održavanje pažnje i koncentracije, impulsivne reakcije, emocionalnu preosetljivost, povećanu napetost, probleme sa spavanjem, preosetljivost na zvuk, dodir, svetlo ili gužvu, brzo zamaranje, otežano učenje i organizaciju aktivnosti.
Na primer, situacije koje drugoj deci deluju potpuno uobičajeno buka u vrtiću, više
ljudi u prostoriji, promena aktivnosti ili veći broj zahteva odjednom kod nekog deteta
mogu dovesti do preopterećenja nervnog sistema.
Tada dete može reagovati na različite načine. Kod neke dece to izgleda kao stalna
potreba za pokretom, nemogućnost smirivanja i impulsivno ponašanje. Kod druge dece
može se javiti povlačenje, odsutnost, sporije reagovanje ili teško održavanje fokusa i
saradnje.
Vrlo često problem nije u tome što dete ne želi ili ne pokušava dovoljno, već što nervni
sistem u tom trenutku nema dovoljno kapaciteta da efikasno organizuje pažnju, emocije i reakcije organizma.
Kako neurofeedback utiče na nervni sistem?
Neurofeedback pomaže mozgu da postepeno razvija stabilnije i organizovanije obrasce funkcionisanja. Kada mozak kroz povratnu informaciju dobija jasniji uvid u sopstvenu aktivnost, vremenom počinje efikasnije da reguliše procese povezane sa pažnjom, samokontrolom, emocionalnom regulacijom, obradom informacija i nivoom unutrašnje napetosti. Cilj nije da dete „uvežba“ određeno ponašanje napamet, već da nervni sistem postane stabilniji i funkcionalniji u svakodnevnim situacijama.
Kada se poboljša regulacija nervnog sistema, dete često lakše održava pažnju, prati
aktivnosti, podnosi stimuluse iz okruženja i organizuje svoje reakcije. Zbog toga je važno razumeti da kod mnoge dece ponašanje nije uzrok problema, već posledica preopterećenja nervnog sistema. Dete koje ne može mirno da sedi često pokušava da reguliše unutrašnju napetost, dete koje burno reaguje može imati poteškoće sa emocionalnom regulacijom, dok dete koje deluje odsutno često ima problem sa organizacijom pažnje i obradom informacija. Kada nervni sistem postane organizovaniji, promene se obično ne vide samo kroz jedno ponašanje, već kroz kvalitet celokupnog funkcionisanja dete se lakše fokusira, bolje spava, stabilnije reaguje i ima više kapaciteta za učenje, saradnju i svakodnevne aktivnosti.
Šta je cilj neurofeedback tretmana?
Cilj neurofeedbacka nije da privremeno promeni određeno ponašanje, već da podrži način na koji mozak organizuje i reguliše svoje funkcije u svakodnevnom životu.
Kada nervni sistem efikasnije obrađuje informacije i održava stabilnije obrasce aktivnosti, dete često može lakše da koristi svoje postojeće sposobnosti i potencijale. Promene se ne odnose samo na jednu oblast razvoja, već se mogu odraziti na pažnju, emocionalnu regulaciju, učenje, ponašanje i svakodnevno funkcionisanje.
Roditelji najčešće primećuju da dete: duže održava pažnju i fokus, lakše prati aktivnosti i zadatke, pokazuje stabilnije emocionalne reakcije, bolje podnosi svakodnevne, promene i stimuluse iz okruženja, kvalitetnije spava
efikasnije organizuje svoje aktivnosti
Važno je razumeti da cilj neurofeedbacka nije da „promeni dete“, već da podrži organizaciju i regulaciju nervnog sistema kako bi dete moglo lakše da koristi svoje kapacitete u učenju, komunikaciji, socijalnim odnosima i svakodnevnim situacijama.
Da li je neurofeedback bezbedan za decu?
Da. Neurofeedback je neinvazivna metoda. Tokom tretmana senzori samo registruju
aktivnost mozga i ne šalju nikakvu struju niti stimulaciju u organizam.
Posle koliko vremena mogu da se primete promene?
Kod svakog deteta je drugačije. Neka deca pokazuju prve promene ranije, dok je kod
druge dece potrebno više vremena. Neurofeedback je proces učenja i adaptacije
nervnog sistema, zbog čega se promene najčešće razvijaju postepeno.
Može li neurofeedback da pomogne kod problema sa pažnjom i koncentracijom?
Kod mnoge dece emocionalne reakcije i određeni obrasci ponašanja povezani su sa načinom na koji nervni sistem obrađuje i reguliše informacije. Kada mozak razvije stabilnije obrasce funkcionisanja, dete često lakše reguliše emocije, bolje podnosi svakodnevne izazove i pokazuje veću fleksibilnost u različitim situacijama.
Da li neurofeedback može da zameni druge terapije?
Neurofeedback se najčešće koristi kao deo sveobuhvatnog pristupa podršci razvoju deteta. Kako razvojne poteškoće često obuhvataju više različitih oblasti funkcionisanja, najbolji rezultati se uglavnom postižu kada se različiti terapijski pristupi međusobno dopunjuju. U zavisnosti od potreba deteta, neurofeedback se može kombinovati i sa logopedskom terapijom.
