Mnogi roditelji se iznenade kada primete da njihovo dete tokom hodanja ne spušta petu na pod, već se oslanja gotovo isključivo na prste. Nekada se to javlja povremeno, tokom igre ili uzbuđenja, dok kod neke dece takav obrazac postaje prisutan gotovo pri svakom koraku.
Kada roditelji prvi put primete hod na prstima, često nisu sigurni da li je u pitanju prolazna faza razvoja ili znak da bi trebalo da potraže savet stručnjaka. Upravo ta dilema jedan je od najčešćih razloga zbog kojih se roditelji obraćaju za procenu razvoja. Važno je naglasiti da hod na prstima ne znači automatski da postoji razvojni problem. Kod neke dece predstavlja deo uobičajenog razvoja, dok kod druge može ukazivati na potrebu za detaljnijim sagledavanjem načina na koji dete organizuje pokret i koristi svoje telo tokom kretanja.
Šta zapravo znači hod na prstima?
Hod na prstima podrazumeva obrazac kretanja pri kojem dete tokom hodanja ne spušta petu na podlogu ili je spušta veoma retko. Kod tipičnog obrasca hoda stopalo ostvaruje kontakt sa podlogom preko pete, a zatim se težina postepeno prenosi preko celog stopala. Kada dete hoda na prstima, taj obrazac izgleda drugačije. Težina tela ostaje pretežno na prednjem delu stopala, što utiče na način na koji telo održava ravnotežu i organizuje pokret. Iako roditelji najčešće primete upravo položaj stopala, važno je razumeti da hod predstavlja složenu aktivnost u kojoj učestvuje čitavo telo.
Kada hod na prstima može biti deo uobičajenog razvoja?
Kod dece koja su tek prohodala povremeno hodanje na prstima nije neuobičajeno. Mala deca istražuju različite načine kretanja, testiraju ravnotežu i postepeno razvijaju stabilnije obrasce pokreta. Zbog toga nije neobično da dete povremeno hoda na prstima tokom igre, uzbuđenja ili istraživanja prostora. Kako se razvijaju kontrola pokreta, ravnoteža i stabilnost tela, većina dece spontano usvaja zreliji obrazac hoda koji uključuje oslanjanje na celo stopalo.
Zašto neka deca hodaju na prstima, a druga ne?
Svako dete razvija obrasce kretanja na svoj način. Način na koji dete organizuje ravnotežu, prenosi težinu tela, održava stabilnost i koristi mišiće tokom kretanja utiče i na obrazac hoda. Kod neke dece hod na prstima predstavlja prolaznu razvojnu fazu. Kod druge dece može biti povezan sa načinom na koji telo organizuje pokret, održava ravnotežu ili raspoređuje opterećenje tokom kretanja. Upravo zato dva deteta koja hodaju na prstima ne moraju imati isti razlog za takav obrazac kretanja. Zbog toga nije moguće donositi zaključke samo na osnovu položaja stopala. Da bismo razumeli zbog čega dete koristi određeni obrazac hoda, potrebno je sagledati funkcionisanje celog tela.
Hod na prstima nije samo pitanje stopala
Ovo je jedna od najvažnijih stvari koju roditelji treba da znaju. Kada dete hoda na prstima, pažnja se često usmerava isključivo na stopala ili skočne zglobove. Međutim, položaj stopala predstavlja samo jedan deo mnogo složenijeg sistema. Da bi hod bio stabilan i efikasan, potrebno je da različiti delovi tela međusobno sarađuju. Stabilnost trupa, kontrola položaja tela, ravnoteža i raspodela težine imaju važnu ulogu u načinu na koji dete organizuje kretanje. Zbog toga hod na prstima često posmatramo kao obrazac kretanja, a ne samo kao pitanje jednog dela tela.
Roditelji često primete hod na prstima tek kada pogledaju stare snimke
Zanimljivo je da mnogi roditelji ne primete odmah koliko često dete hoda na prstima. Tek kada pogledaju starije snimke ili fotografije, postane jasno da je isti obrazac prisutan već mesecima. Ponekad se hod na prstima javlja samo u određenim situacijama, dok je u drugim trenucima manje uočljiv. Upravo zato je korisno posmatrati dete tokom različitih aktivnosti – dok šeta, trči, igra se ili istražuje prostor. Takvo posmatranje često pruža mnogo jasniju sliku od jednog kratkog trenutka koji privuče pažnju roditelja.
Nije važno samo da li dete hoda, već i kako hoda
Jedna od najčešćih zabluda jeste da je dovoljno da dete dostigne određenu razvojnu prekretnicu. Međutim, kvalitet pokreta često pruža jednako važne informacije kao i sama veština. Na primer, dete može samostalno da hoda, ali da pritom gotovo uvek koristi prednji deo stopala, često gubi ravnotežu ili koristi obrasce koji zahtevaju mnogo dodatnog napora.
Na prvi pogled može izgledati da je sve u redu jer dete hoda. Međutim, način na koji organizuje pokret često pruža mnogo više informacija o njegovom motoričkom razvoju. Upravo zbog toga stručnjaci tokom procene ne posmatraju samo da li je određena veština prisutna, već i kako telo dolazi do tog pokreta.
Kada je vreme za dodatnu pažnju?
Hod na prstima ne znači automatski da postoji razvojni problem. Ipak, postoje situacije u kojima je korisno potražiti stručnu procenu. Roditelji se najčešće odlučuju na procenu kada primete da dete gotovo nikada ne spušta petu na pod, da se obrazac ne menja tokom dužeg perioda ili da hod na prstima postaje dominantan način kretanja.
Dodatnu pažnju treba obratiti ukoliko: dete gotovo stalno hoda na prstima, peta retko ostvaruje kontakt sa podlogom, obrazac traje mesecima bez značajnih promena, dete često gubi ravnotežu ili pada, postoje kašnjenja u drugim motoričkim veštinama, roditelji imaju nedoumice u vezi razvoja.
Procena može pomoći da se razume zbog čega je određeni obrazac prisutan i da li postoji potreba za dodatnom podrškom.
Da li je normalno da dete ponekad hoda na prstima?
Da. Povremeno hodanje na prstima može biti deo uobičajenog razvoja, naročito kod dece koja su skoro prohodala.
Da li će dete samo prestati da hoda na prstima?
Kod mnoge dece ovaj obrazac se postepeno povlači kako se razvijaju ravnoteža, stabilnost i kontrola pokreta. Ukoliko hod na prstima traje duže vreme ili postaje dominantan način kretanja, korisno je potražiti stručnu procenu.
Da li hod na prstima može da utiče na kvalitet hoda?
Ukoliko takav obrazac traje duže vreme, može uticati na način na koji dete organizuje pokret, održava ravnotežu i koristi telo tokom svakodnevnih aktivnosti.
Da li treba da čekam ili da zakažem procenu?
Kada postoji dilema, procena je često najbolji način da se ona razjasni. Rana procena ne znači da problem postoji, već omogućava da se razvoj deteta sagleda objektivno i da roditelji dobiju stručne preporuke za dalje praćenje ili podršku.
