Da bismo mogli da odgovorimo na ovo pitanje, prvo moramo da se složimo oko određenog saznanja. Dugi niz godina se stanje dece sa neurološkim poremećajima objašnjavalo pomoću koncepta koji uzima u obzir oštećenje struktura nervnog sistema (neurološki deo jednačine) i kako te oštećene neurološke strukture utiču na i ostvaruju interakciju sa na mišićima i kostima (mišićno-skeletni deo jednačine). Dalje, kako utiču na motoričko funkcionisanje dece, njihove svakodnevne aktivnosti. Klasičan pristup rehabilitaciji i svi njegovi alati, instrumenti i postupci izgrađeni su na osnovu tog razumevanja i znanja. Veoma je važno da primetimo ovu činjenicu. To je bilo pre nego što smo stekli široko znanje o ulogama vezivnog tkiva u ljudskom telu.
Jednostavno, nije bilo saznanja o fascijalnom tkivu kao važnom i sastavnom delu ljudske biomehanike. Kao roditelji deteta sa posebnim potrebama, primetićete da se u klasičnom rehabilitacionom pristupu malo pominje vezivno tkivo. Možda se čak uopšte ne spominje. Primetićete i jaku fokusiranost na mišićno-koštani sistem. To je i razlog zašto se u klasičnom rehabilitacionom pristupu preporuke vrte oko važnosti istezanja skraćenih, spastičnih mišića, bez pridavanja posebne pažnje dugoročnom uticaju takve prakse na vezivna tkiva.
Prema mom iskustvu, iako se pojavljuju nova saznanja o vezivnom tkivu, u klasičnoj paradigmi rehabilitacije stalno se preporučuju isti postupci, isti alati, isti instrumenti za rešavanje problema dece sa neurološkim poremećajima. Unutar tog sistema rad zasnovan na principima klasičnog pristupa u rehabilitaciji se jednostavno nastavlja, kao da se ništa nije promenilo. Sve je kao i obično. Sa stanovišta informacija, možda se i razgovara o vezivnim tkivima, ali sa tačke rehabilitacije i dalje je prisutan isti način razmišljanja: polazi se od nivoa klasičnog razumevanja mišićno-koštanog sistema. Stiče se utisak dva odvojena sveta koji se još uvek nisu spojili u jednu smislenu celinu.
Da, vezivno tkivo zaista postoji, i dokazano je da ono ima važnu ulogu u ljudskom telu i kliničku važnost u procesu rehabilitacije. U ovom članku neću detaljno objašnjavati svaku od ovih funkcija vezivnog tkiva. Umesto toga, moja ideja je da objasnim zašto starim postupcima rehabilitacije treba da pristupimo sa nove tačke gledišta. Zašto nas novo razumevanje jednostavno primorava da preispitamo prethodno utvrđena stanovišta.
Jedna od najvažnijih uloga vezivnog tkiva je obezbeđivanje podrške, povezanosti i održavanje rastojanja između delova tela. Zamislite da kuću gradite od različitih vrsta materijala i delova, poput cigle, drveta i elemenata kao što su vrata, prozora i krov. Svi ti materijali moraju da se nekako povežu ako želimo da imamo stabilnu kuću na duže staze. Zamislite da, umesto da nekako povežete sve te elemente, cigle jednostavno položite jednu na drugu. Rešite da prozore, vrata i krov samo poređate na drvenu konstrukciju. Cela građevina bi se raspala pri naletu najblažeg vetra. Zato stavljate cement između cigala i ostalih delova, koji su takođe povezani sa okvirom napravljenim od cigala i cementa ili drugog materijala, tako da kuća može dugo da ostane stabilna.
Ako primenimo istu ideju na ljudsko telo, možemo da vidimo da svi delovi tela nisu samo labavo poređani jedan preko drugog. Mreža vezivnog tkiva drži ljudsko telo povezanim; ova mreža omogućava međusobnu povezanost kostiju, mišića, živaca, krvnih sudova i unutrašnjih organa. Vezivno tkivo održava oblik i proporciju ljudskog tela. Pre nego što smo stekli saznanja o vezivnom tkivu, mislili smo da samo mišići i kosti podržavaju ljudsko telo, a sada znamo da to nije slučaj. Vezivno tkivo drži sve to zajedno. Pre smo mislili da su u generisanje pokreta uključeni samo mišići i kosti, ali sada znamo da vezno tkivo u tome igra ogromnu ulogu. Ono zapravo upravlja kvalitetom mišićnog delovanja, pojačavajući ga ili smanjujući. Na međunarodnom Istraživačkom kongresu o fasciji održanom 2012. godine, fascija je opisana kao: „vlaknasta kolagena tkiva koja su deo sistema prenosa tenzione sile koji se proteže celim telom“. (Schleip R, Findlei T, Chaitov L Huijijng P 2012b Fascija: mreža tenzione sile ljudskog tela. Churchill Livingstone Elsevier, str. 44-48).
Hteo bih da pojednostavim stvari. Ako pažljivo pogledate sliku, možete da vidite presek mišića koji je na jednom kraju za kost povezan tkivotetivom. Prelazeći od najmanje prema najvećoj strukturi, možemo videti sledeće: mikrofilamenti se grupišu i formiraju miofibrile. Miofibrili se grupišu radi formiranja mišićnih vlakana. Mišićna vlakna se grupišu i formiraju snopove mišićnih vlakana. Grupisani snopovi mišićnih vlakana formiraju mišić. Ali kao što vidite na slici, između svih tih struktura postoji vezivno tkivo koje ih povezuje i drži ih zajedno, zadržavajući njihov strukturni integritet. Ono obezbeđuje formu i oblik na svim nivoima mišićne strukture, od najmanjih do najvećih elemenata. Zašto ovo toliko ističem? Kako je ta činjenica povezana sa pasivnim istezanjem?
Kada se vrši istezanje mišića, nije zahvaćeno samo mišićno tkivo. Kao što vidite, nemoguće je odvojiti mišićna i vezivna tkiva u ljudskom telu. Ona zajedno čine jednu nerazdvojnu strukturu. Imajte na umu da se mišićno tkivo nalazi unutar vezivnog tkiva koje ga obavija. Nemoguće je vršiti istezanje mišića bez uticaja na vezivno tkivo. To je moja poenta. Kao roditelji dece sa posebnim potrebama, toga morate biti svesni. Možda mislite da istežete samo mišiće, ali u stvari istežete jednu celinu!
Dalje, u klasičnom pristupu se mnogo govori o istezanju mišića, ali se ne pominje kako ono utiče na vezivno tkivo dece koje je i onako slabo i pogoršanog kvaliteta. Meni se kao profesionalcu, koji u ovoj oblasti radi već 11 godina, to ne čini ispravnim. Kako je moguće da se u klasičnom rehabilitacionom sistemu, rasprava fokusira samo na mišiće i efekte istezanja na njih, a vezivno tkivo se potpuno zanemaruje, ako se zna koliko su blisko oni međusobno povezani? To ne odgovara stvarnom stanju stvari. Evo mog mišljenja: to je veštačko razdvajanje dva različita entiteta koji u anatomskoj i funkcionalnoj perspektivi formiraju jednu strukturu; stoga, kada su u pitanju strategije rehabilitacije dece sa neurološkim poremećajima, treba ih posmatrati i analizirati na takav način.
Dozvolite mi da pokušam da budem jasniji. Zamislite da želite da razumete ukupne troškove vođenja domaćinstva u periodu od mesec dana. U obračun troškova uključite račun za struju, troškove vode, kablovsku TV i internet, i na osnovu toga planirate određeni iznos troškova. Međutim, kako svaki mesec prolazi, počnete da shvatate da su troškovi mnogo veći nego što ste očekivali. Za očekivati je da ćete, naravno, pomisliti da ste zaboravili da uzmete u obzir i neke druge troškove (na primer, troškove hrane i poreze). Zatim ćete preispitati prvu računicu, tako da cifre koje dobijate na kraju svakog meseca budu bliže stvarnosti. Prilagodićete svoj način razmišljanja. Nećete ponavljati istu računicu iznova i iznova, a očekivati drugačiji rezultat? Zar ne?
Situacija sa konceptom pasivnog istezanja i mišića je ista. Postavlja se logično pitanje: zašto je prilagođavanje misaonih procesa toliko sporo? Verovatno zato što se bavimo složenim konceptom, a greške u procesu razmišljanja su manje očigledne i teže ih je otkriti. Logično, kao posledica toga javlja se nepostojanje toliko očiglednog shvatanja da se u klasičnoj paradigmi rehabilitacije mora nešto promeniti.
Moje ključne reč za roditelje dece sa posebnim potrebama su da ne bi trebalo da razmišljamo samo o istezanju mišića. Vezivna tkiva treba da budu uključena u tu jednačinu, jer smo sada svesni njihovog postojanja i funkcija. Zatim bi, vođeni postojanjem tog novog koncepta, trebalo da preispitamo sve postupke rehabilitacije, uključujući i pasivno istezanje, i vidimo šta će iz svega toga proizaći kao zaključak.
